Врховни суд Сједињених Држава прихватио је да разматра један случај који се тиче права за живот, и који правници називају „највећим случајем о абортусу након неколико деценија.“ Случај Добс против Женске здравствене организације Џексон тиче се изузетно важног питања: да ли америчке државе имају икакво овлашћење да доносе такозване забране обављања селективних абортуса пре тачке „вијабилитета“ фетуса (одрживости фетуса, тј. најранијег тренутка када превремено рођена беба може да преживи уз медицинску помоћ – прим. прев.).
Многе државе су настојале да заштите живот и здравље нерођене деце и жена доношењем разних закона који одређују до ког тренутка се абортус може извршити у датој држави. Године 2018. држава Мисисипи је огромном већином гласова усвојила закон о заштити живота под називом Закон о гестацијској старости (House Bill 1510). Овај закон забрањује прекид трудноће након 15. недеље гестације, осим у хитним случајевима или у случају озбиљних феталних абнормалности.
Приликом усвајања тог предлога закона, држава Мисисипи је у тексту закона предвидела три изричита оправдања за његово доношење: интерес државе да заштити живот нерођене деце; интерес државе да заштити здравље жена; и интерес државе да заштити и регулише медицинску професију, укључујући и спречавање варварских пракси које су опасне за пацијенткињу и понижавајуће за медицинску професију.
Већина абортуса који се обаве након 15. недеље трудноће јесу такозвани поступци „дилатације и евакуације“, језиви и крајње нехумани захвати где се шири грлић материце (дилатација), а потом се беба хируршким инструментима кида на делове, при чему се глава смрска, да би се тако у деловима беба могла извадити (евакуисати) из материце. Закон о гестацијској старости с правом овај поступак назива варварским. Даље, закон јасно указује на то да овај поступак представља ризик по здравље жена јер се њиме повећава ризик од медицинских компликација, као што су карличне инфекције, обилна крварења или хеморагија, повреда грлића материце, засецање и лацерација материце, повреда црева и бешике, као и мноштво емоционалних и психолошких проблема.
Поред питања која се односе на физичко и ментално здравље мајке, Закон о гестацијској старости такође детаљно описује низ важних законодавних закључака који се односе на нерођене бебе и помажу да се утврди интерес државе да забрани абортус после 15. недеље, осим у хитним медицинским случајевима. На пример, закон препознаје научну чињеницу да између пете и шесте недеље почиње да куца бебино срце; са око осам недеља трудноће беба почиње да се покреће у материци; у деветој недељи трудноће беба има све основне физичке функције. Беба такође има и зубе, очи и спољашње гениталије; са десет недеља бебини витални органи почињу да раде. Коса и нокти на рукама и ногама почињу да се формирају; у 12. недељи трудноће беба може да отвара и скупља прсте, почиње да прави покрете сисања и осећа надражаје који долазе изван материце.
Питање феталног бола од кључног је значаја кад је реч о државном интересу у заштити нерођеног детета. Научно је потврђено да људски фетус развија неуронске склопове који су способни да детектују бол и реагују на њега већ од 10. до 12. недеље од мајчине последње менструације. Између 14. и 20. недеље беба развија спиноталамичка кола која могу подржати свест о болу. Стога, спречавајући највећи број абортуса након 15. недеље гестације, држава Мисисипи делује с циљем да заштити бебу од сурове и болне смрти у материци, смрти коју оно може да осети и о којој има свест: свест о томе да јој абортер кида и дроби тело.
Женска здравствена организација Џексон, једина клиника за абортус у Мисисипију, поднела је тужбу против Закона о гестацијској старости истог дана када је закон ступио на снагу, наводећи да закон забрањује абортус у периоду пре тренутка одрживости бебе. У року од једног дана, судија локалног савезног суда, либерални Карлтон Ривс, кога је поставио Обама, издао је наредбу којом се забрањује примена тог закона у Мисисипију.
Како је парница текла, судија је одбио да дозволи било какво разматрање доказа о томе да држава доношењем овог закона штити један веома важан интерес. Уместо тога, судија Ривс је пресудио да је једино питање о ком је требало одлучити било да ли граница, тј. 15. недеља, представља тренутак „пре или после одрживости“ фетуса. Према мишљењу судије, сва остала питања су „неважна“ и он је одбио да чује сведочења медицинских стручњака које је држава предложила како би се утврдили суштински интереси државе Мисисипи да донесе овај закон.
Судија Ривс је издао наредбу којом се трајно забрањује примена закона. Даље, радикално либерални правник – бивши члан одбора организације ACLU из Мисисипија – искористио је прилику да реторички нападне државу Мисисипи, оптуживши законодавце да „бацају прашину у очи“, осуђујући их да нису проширили програм Медикејд након што је усвојен Закон о приступачној здравственој нези (тзв. Обамакер), оптужујући их, како је судија рекао, да желе повратак у „Стари Мисисипи … који је био усредсређен на то да контролише жене и мањине“, и закључујући да законодавно тело има „историју непоштовања уставних права својих грађана“.
Наравно, држава Мисисипи жалила се на правно мањкаву и веома погрдну и критичну пресуду судије. Међутим, Пети окружни апелациони суд подржао је пресуду нижег суда, утврдивши да су преседани Врховног суда САД створили категорично право на прекид трудноће који претходи одрживости и да закон о забрани абортуса након 15. недеље крши то право.
У ванредном прекору судије Карлтона Ривса, правник Петог окружног апелационог суда, судија Џејмс К. Хо, осудио је Ривсово мишљење као показивање „алармантног непоштовања милиона Американаца који верују да бебе заслужују правну заштиту током трудноће, као и након рођења, као и да је абортус неморално, трагично и насилно одузимање невиног људског живота“. Судија Хо написао је да Ривсова пресуда „омаловажава законодавство Мисисипија“, „поистовећује уверење у светост живота са сексизмом“ и „блати законодавце Мисисипија повезујући закон с трагичном историјом државе кад је реч о расним односима, занемарујући укаљану расну прошлост самог поступка абортуса.“ Судија Хо је даље изјавио: „Забрињавајуће је што савезни судови, без икаквог основа у уставном тексту или изворном значењу, ограничавају могућност држава да доносе регулативу у области абортуса.“
Чињеница да је Врховни суд САД-а одлучио да преиспита овај важан случај доводи у питање закључак Петог окружног апелационог суда и либералних правника попут Карлтона Ривса да је првенство Врховног суда успоставило паушалну забрану абортуса у периоду пре одрживости. Заправо, како се истиче у признању права на жалбу државе Мисисипи, првенство Врховног суда створило је сукоб када је реч о способности држава да уреде питање абортуса у периоду пре одрживости.
Пресуда у случају Роу против Вејда из 1973. године указује на то да државе не могу забранити абортус у периоду пре него што фетус постане одржив (вијабилан), али се чини да бројне друге пресуде Врховног суда изричито прихватају да државе ипак имају право да заштите жене и нерођене бебе „од самог почетка трудноће“. Одлуке су обезбедиле, на пример, да „током читаве трудноће постоји интерес државе да заштити потенцијални људски живот.“ Штавише, позивајући се на другу пресуду Врховног суда, Мисисипи износи врло уверљив случај да строга линија одрживости, какву су наметнули судија Ривс и Пети окружни апелациони суд, везује „интерес државе за нерођену децу с развојем акушерства, а не са степеном развоја нерођене бебе“, што доводи до забрињавајућих последица за државе које желе да заштите нерођене бебе. На пример, Мисисипи примећује да се седамдесетих година 20. века није могао забранити абортус фетуса старог 24 недеље, јер фетус тада не би ни био одржив. Данас би Мисисипи већ могао донети такав закон.
Остаје да видимо како ће се Врховни суд на крају изборити с многим питањима која овај важан случај покреће, што ће бити извор великих спекулација у наредним недељама и месецима. Чињеница да је Суд уопште прихватио да разматра овај случај подразумева да можда постоји већина судија који желе да промене своју јуриспруденцију у вези са абортусом. У супротном, не би било разлога да се случај прихвати. С друге стране, потребно је само четворо судија Врховног суда да би се издало признање права на жалбу, док је потребно пет гласова да би се формирала већина Врховног суда.
На Врховном суду постоји шест судија које су именовали републикански председници, од којих се најмање пет генерално сматра поуздано конзервативним и пролајф судијама. Ако ових пет (или шест) судија одлуче да формирају већину и донесу пресуду којом се јасно наводи да државе попут Мисисипија заиста имају право на ограничавање абортуса у периоду пре одрживости, као што то предлаже Закон о гестацијској старости, питамо се да ли ће пружити икакве смернице или ограничења у способности држава да то учине или ће то бити тема неких будућих правних битака?
А шта је са идејом да би ово могао бити управо онај случај који би могао довести до преокрета пресуде у случају Роу против Вејда или накнадне пресуде, попут оне у случају Планирано родитељство против Кејсија? (Пресуда у случају Роу усвојила је поделу трудноће на триместре и одобрила абортус у првом триместру, али је пресуда у случају Кејси преокренула тај оквир у корист анализе одрживости и стандарда преиспитивања „непотребног терета“.) Да будемо јасни, држава Мисисипи је јасно ставила до знања да овај случај не захтева да Врховни суд укине пресуду у случају Роу или Кејси, већ само да реши правне сукобе створене у претходним случајевима. Међутим, у фусноти приликом подношења случаја, држава такође јасно ставља до знања да ако Врховни суд утврди да не може да помири Роу и Кејси са осталим преседанима или научним напретком који показују убедљив државни интерес за фетални живот много раније у трудноћи него што су то предвиђали ови судски случајеви, тада „Суд не би требало да и даље стоји при погрешном преседану“.
Другим речима, од Врховног суда се не захтева да укине пресуду у случају Роу и све што је из тога проистекло како би се потврдило право држава да забране абортус, али држава Мисисипи (да не помињемо и многе друге државе и небројене милионе Американаца) неће имати ништа против ако Суд то учини.
Врховни суд ће овај случај разматрати наредне јесени, а одлука се очекује у јуну 2022. године. Политичка левица је већ почела да паничи. Интернет часопис Slate пише да је „ултраконзервативна већина од пет судија спремна да се агресивно окрене против пресуде у случају Роу против Вејда, а не да се задржи на рубу права на абортус … Чини се вероватним да су судије овај случај узеле са изричитим циљем да пониште пресуду у случају Роу и дозволе влади да донесе драконске забране абортуса које су неуставне скоро пола века.“ Daily Beast ово назива „савршеним случајем за одузимање права на абортус“. Њујорк тајмс је написао да би овај случај „могао да подрије уставно право [на абортус] засновано на пресуди у случају Роу против Вејда.“
Нема сумње да ће период непосредно пред почетак саслушања у Врховном суду у овом случају за собом повући крајње појачану политичку акцију на обе стране овог питања, заједно с протестима, демонстрацијама и обимним оглашавањем осмишљеним да обликује јавно мњење. У зависности од тога како Врховни суд пресуди, постоји велика вероватноћа да би овај случај такође могао утицати на дебату на изборима 2022. године.
Ову изузетно важну причу покриваћемо како се буде одвијала.