Први Фелинијев филм који сам гледао, као и већина.
Пред публику је изашао 18. децембра 1973. године, у години када сам се родио.
Памтим постер за овај филм, на коме су представљени сви учесници филмског пројекта. У позадини групног портрета, представљен је брод „Рекс”, за који су сви ликови били везани.
Тај брод је идеал сваког лика из филма, неостварена жеља, недосањани сан. Заправо, симбол брода нас упућује на тело које носи душу кроз живот и даље у вечност. Према Јунгу, брод је материца која садржи, чува и рађа живот; хришћански храмови су грађени у облику брода; пагански гробови из постримског периода грађени су у облику пловила; Викинзи и народи Пацифика своје покојнике су сахрањивали у ватри са чамцима и бродовима; душа покојника код Египћана плови до Јелисејских поља.
Тита Бенци, главни лик у филму, био је Фелинијев најбољи пријатељ из гимназијских дана, потоњи познати адвокат.
Не знамо тачно који период Фелини описује у филму. Вероватно је обрађен период између 1933 и 1935, описани су догађаји од пролећа, празника Светог Јосифа и спаљиваља „зимске вештице” до следеће године, када се Градиска удала, та два ритуала који су симболично означили почетак и крај детињства великог режисера. Амаркорд је филм о одрастању, о детињству какво је Фелини имао или је желео да има.
„Није ли инспирација и то када откријеш шта недостаје, или шта је погрешно?”
Петер Хандке
Овај филм је снимио без озбиљних и мучних искушења. Његова сећања о снимању јасно указују на то да је филм настао у атмосфери помирења са свима. Није се он опраштао од живота, већ је тежио да га једном сликом украси.
Косценариста је био Антонио Гвера, рођен недалеко од Риминија, исте године када и велики режисер, детињство провео у граду. Заслужан је за настанак великог филма готово колико и Фелини. Зато је Пазолини предложио да се филм назове: „Сећамо се!”
Нико није тако отворено и искрено приказао италијанску породицу као Фелини у „Амаркорду”. Приказујући патријархалну породицу описао је депримирајућу атмосферу која влада у друштвеном животу Италије између два рата – фашистичку школу, разарање ума под диктатуром Мусолинија. Фелини није био нимало сентименталан у приказивању тог времена и свог детињства. Без обзира на хумористички тон који стално провејава, Фелини је крајње критичан и тужан због тога што је детињство провео у том времену.
Када би говорио о томе зашто је снимио „Амаркорд”, Фелини је истицао да свој живот није могао да одвоји од нечега што му је припадало, што му је одредило будућност, што га је заразило и што му је осећања озбиљно измешало. Истицао је ипак и да је имао потребу да се ослободи сенки, чворова, веза који још увек делују.
Прихватити и упознати прошлост, како бисмо свесније живели садашњост.
Иако је једанпут изјавио да прошлост не постоји, његове изјаве су често биле мотивисане упливом неке дневне мисли или проблема са којим се суочавао. То да прошлост не постоји релативизовао би реченицом да је мислио о нежељеним ефектима прошлости, а на штету садашњости, која не сме да нас зароби, како бисмо слободније похрлили ка будућности.
Филм је снимио јер је желео да детињству и страшном времену у коме је доминирала западна црква тог доба и фашизам прида универзални значај, сматрајући да би свако из његове генерације, из сваког града у Италији, могао да на сличан начин прикаже своју младост у таквом окружењу.
Знао је Фелини колико је музика важна за филм и колико може да оплемени слику, зато је Нино Рота био незаменљив, једини од свих сарадника Федерика Фелинија.
Док слушам свиту из „Амаркорда”, буде ми се сентиментална осећања према сопственом детињству.
Када бих описивао своје детињство вероватно би личило на Фелинијево из „Амаркорда”. Наша породица је деведесетих доживљавала озбиљне преображаје и падове због ратова, миграција, немаштине.
Зато волим овај филм, оставља ме у позитивном бунилу.
Слепи хармоникаш – обучен је у дуги црни капут, носи затамљене наочаре, штап и ретко комуницира са људима, а ако комуницира, често изговара псовке. Појављује се у неколико кадрова, па стичемо утисак да је лајт-мотив филма. Звуци његовог инструмента прате у целини радњу филма.
Хармоникаш је отелотворење уметности заслепљене фашистичким режимом. Том иронијом, слепилом, Фелини је желео да истакне универзални значај уметности и судбину уметника у перспективи њене актуелности, искрености, чистоте и неангажованости.