Данас људи у западним либералним демократијама чак и превише често ћуте када виде неправду око себе. Они бирају да се не побуне када виде да политичка коректност, политика идентитета и родна идеологија уништавају породице, друштва и државе. Они одбијају да бране људе који су неоправдано отпуштени с посла, којима је ускраћено унапређење, који су нападнути због своје религије или „отказани“ од стране културних елита јер не одустају од уверења супротних левичарској идеологији која тренутно преовладава у Сједињеним Државама и Европи. Уместо да се заузму за истину, они бирају да ћуте и као папагаји понављају флоскуле о томе да они ту ништа не могу да промене. Такви људи прихватају систем за који знају да је неправедан. Међутим, питамо се постоји ли нешто важно што би људи могли да ураде и тако се успротиве угњетавању које је свуда око њих?
Чешки дисидент и драматург (а касније и председник Чехословачке) Вацлав Хавел нуди један могући пут деловања. Када се суочио с понижавајућим ужасима комунистичког система седамдесетих и осамдесетих година 20. века, Хавел је дошао на идеју која је довела до рушења совјетске империје: рекао је да људи морају да „почну да живе у истини“. Надбискуп из Филаделфије Чарлс Чапут пише да је Хавел „рекао да је против културе лажи, без обзира на облик лажи, једини начин борбе тај да свесно живимо истину уместо да само говоримо о њој. Моћ живљења истине не састоји се у физичкој снази или претњама, ‘већ у светлости којом осветљава … стубове [лажљивог] система који стоји на нестабилним темељима.‘” (243, Странци у страној земљи)
У есеју „Моћ немоћних“ из 1977. године, Хавел пише да је разлог зашто је репресивни комунистички систем био у стању да наметне вољу народу тај што су сви унутар система прећутно играли по његовим правилима и пристали да „живе у лажи.” Наводи пример власника пиљаре који у излогу поставља натпис са слоганом „Радници света, уједините се!” иако тај знак највероватније не изражава његова права осећања. Зашто то пиљар ради?
Пиљар ставља [знак] у излог једноставно зато што се тако ради већ годинама, зато што то сви раде, и зато што тако мора да буде. Ако би одбио, могао би имати проблема. Власт би му могла замерити што нема одговарајућу ‘декорацију‘ у излогу; неко би га чак могао оптужити за нелојалност. Он то ради зато што се те ствари морају радити да би се могло живети. То је једна од хиљаду ситница које му гарантују релативно миран живот ‘у складу с друштвом‘, како се то каже. (41, Живети у истини)
Важно је знати да свака особа која живи у тој лажи подржава све остале који такође живе у лажи:
Метафизички гледано, без пиљаровог слогана не би било ни слогана канцеларијског радника, и обрнуто. Сваки од њих предлаже овом другом да се нешто понови и обојица прихватају предлог оног другог. Њихова међусобна равнодушност према слоганима других само је илузија: у стварности, излагањем својих слогана, једни друге приморавају да прихвате правила игре и тиме потврде моћ којој су ти слогани заправо најпотребнији. Једноставно, једни другима помажу да буду послушни. И један и други су објекти у систему контроле, али су истовремено и његови субјекти. Обојица су жртве система и његових инструмената. (52)
Али како појединац који је у суштини приморан да изложи такав знак може задржати своје достојанство? Како држава може „прикрити“ чињеницу да на овај начин тлачи свој народ? Држава то чини кроз глазуру идеологије:
Обратите пажњу: да је пиљар добио инструкцију да истакне слоган „Бојим се и стога сам беспоговорно послушан“, он не би био ни приближно равнодушан према његовој семантици, иако би изјава одражавала истину. Пиљару би било непријатно и био би га стид да у излог стави овако недвосмислену изјаву о сопственој деградацији, и сасвим је природно да се тако осећа, јер је људско биће и има осећај сопственог достојанства. Да би се превазишла ова компликација, његово изражавање лојалности мора имати облик знака који, барем на текстуалној површини, указује на ниво незаинтересованог убеђења. Систем мора дозволити пиљару да помисли: ‘А шта је ту лоше ако се сви радници света уједине?’ Тако знак помаже пиљару да сакрије од себе колико је низак темељ на ком почива његова послушност, истовремено прикривајући и ниске темеље моћи. Они се скривају иза фасаде нечег већег. И то нешто је идеологија. (42)
Али како идеологија заправо помаже пиљару да живи у лажи? Она то чини тако што му пружа свеобухватни поглед на свет који скрива лажљивост система иза позива на узвишеније циљеве. Хавел пише да идеологија:
нуди људским бићима илузију идентитета, достојанства и морала, а истовремено им олакшава да се растану од њих. Као складиште нечега ‘надличног’ и објективног, она омогућава људима да обману своју савест и прикрију свој прави положај и свој неславни modus vivendi (начин живљења), и од света и од себе самих… То је вео иза ког људска бића могу да сакрију сопствено ‘пало постојање’, своју тривијализацију и прилагођавање статусу кво. То је изговор који може да користи свако, од пиљара, који страх од губитка посла крије иза наводног интереса за уједињење радника света, до највишег функционера, чији се интерес за останак на власти може заоденути фразама о служењу радничкој класи. Примарна оправдавајућа функција идеологије је, дакле, да људима, и као жртвама и као стубовима посттоталитарног система, пружи илузију да је систем у складу с људским поретком и поретком универзума. (43)
И ова идеологија прожима све аспекте тоталитарног система да би прикрила његово угњетавање (попут Орвелових двомисли и новоговора):
Посттоталитарни систем допире до људи на сваком кораку, али то чини у идеолошким рукавицама. Због тога је живот у систему тако темељно прожет лицемерјем и лажима: владавина бирократијом назива се народном владом; радничка класа је поробљена у име радничке класе; потпуна деградација појединца представља се као његово или њено коначно ослобођење; ускраћивање информација људима назива се стављање информација на располагање; употреба моћи за манипулацију назива се јавном контролом моћи, а произвољна злоупотреба моћи назива се поштовањем законског кодекса; репресија културе назива се њеним развојем… Недостатак слободног изражавања постаје највиши облик слободе… Забрана независне мисли постаје најнаучнији поглед на свет. Пошто је режим заробљен сопственим лажима, он мора све да лажира. Он лажира прошлост. Лажира садашњост и лажира будућност. Лажира статистику. Претвара се да не поседује свемоћни и непринципијелни полицијски апарат. Претвара се да штити људска права. Претвара се да никога не прогони. Претвара се да се ничега не боји. Претвара се да се не претвара. (44-45)
Људи не морају да верују у несклад између идеологије и стварног живота; они само „морају да се понашају као да верују, или бар морају да их ћутке толеришу, или да се слажу са онима с којима раде. Из тог разлога, међутим, они морају да живе у лажи. Не морају да прихвате лаж. Довољно је што су прихватили свој живот са лажи и у лажи. Јер управо том чињеницом појединци потврђују систем, испуњавају систем, чине систем и јесу систем.” (45)
А шта је највећа претња тоталитаризму и његовој идеологији? Кад неко живи у истини. Хавел каже: „Ако је живот у лажи главни стуб система, онда не изненађује што је живот у истини основна претња том систему. Због тога се истина мора сузбити оштрије од било чега другог.” (57)
Хавел тражи од нас да замислимо да пиљар одбија да настави да живи у лажи тако што престаје да поставља знак, не гласа на изборима који немају смисла, или говори оно што заиста мисли на јавним догађајима. Шта би било с нашим пиљаром у тоталитарној држави? Казна би била и брза и строга и њега би сматрали опасним отпадником. Наш пиљар био би деградиран и плата би му била смањена. Отказали би му породични одмор ван земље, а његовој деци би ускратили могућности за образовање. Пријатељи би га избегавали. Натерали би га да пати на сто других начина. Под стаљинизмом, гулаг и погубљења били су и превише уобичајени; али чак и под каснијим, мање бруталним вођама, људи који су живели у истини могли су бити отпуштени с посла и затворени (попут Хавела и Валенсе), смештени у душевне болнице (попут Бродског) или протерани из земље (као Солжењицин).
Значајно је да Хавел пише да људи (и државни службеници и појединци) који би спровели ове санкције против нашег пиљара:
неће то учинити из неког аутентичног унутрашњег убеђења, већ једноставно под притиском услова, оних истих услова који су некада притискали пиљара да истакне званичне слогане. Они ће прогањати пиљара или зато што се то од њих очекује, или зато да би показали оданост, или једноставно зато што је то део опште панораме којој припада свест да се овакве ситуације увек тако решавају, тј. заправо, да су се ствари тако одувек радиле, посебно ако човек сам не жели да буде сумњив. (55)
Зашто се тоталитарни систем тако жестоко бори против тога да људи живе у истини? Хавел каже зато што дело или чин истине, ма колико да је мали, напада тоталитарни систем у самој сржи:
Пиљар није начинио једноставан, индивидуални прекршај, изолован својом посебношћу, већ нешто неупоредиво озбиљније. Тиме што је прекршио правила игре, он је пореметио и саму игру. Раскринкао ју је као обичну игру. Разбио је свет привида, најважнији стуб система. Пореметио је структуру моћи покидавши оно што је држи на окупу. Он је показао да живети у лажи заиста значи живети у лажи. Пробио је величанствену фасаду система и разоткрио праве, ниске темеље моћи. Рекао је да је цар го. А пошто је цар го, догодило се нешто изузетно опасно: својим поступком пиљар се обратио свету. Омогућио је свима да завире иза завесе. Свима је показао да се заиста може живети у истини. Живот у лажи може сачињавати систем само ако је универзалан. Принцип мора обухватити и прожимати све. Не постоје никакви услови под којима он може да постоји напоредо са истином, те самим тим свако ко прекорачи линију, начелно пориче тај систем и прети му у целости. (55-56)
Дакле, тоталитарна држава је у стварности само кућа од карата коју на окупу држе лажи и људи који те лажи прихватају. Пошто је држава знала до чега један чин истине може на крају довести, није могла да толерише ни најмањи трачак истине, ма колико он био мали. Хавел пише да моћ живљења у истини:
не почива у снази дефинисаних политичких или друштвених група, већ углавном у снази потенцијала који је скривен у читавом друштву, укључујући и званичне структуре моћи тог друштва. Дакле, ова моћ се не ослања на сопствене војнике, већ на војнике непријатеља, да тако кажемо — тј. на свакога ко живи у лажи и ко у било ком тренутку може бити погођен (бар у теорији) силом истине (или ко се, из инстинктивне жеље да заштити свој положај, може барем прилагодити тој сили). То је бактериолошко оружје, да тако кажем, које се користи када су створени услови од стране једног цивила да разоружа читаву дивизију. Ова сила не учествује ни у каквој директној борби за власт; него чини да се њен утицај осети у опскурној арени самог бића. Скривени покрети које она тамо изазива, међутим, могу се јавити (када, где, под којим околностима и у којој мери тешко је предвидети) у нечем видљивом: у стварном политичком чину или догађају, друштвеном покрету, изненадној експлозији грађанских немира, оштром сукобу унутар наизглед монолитне структуре моћи… А пошто су сви истински проблеми и питања од кључне важности сакривени испод велике хрпе лажи, никада није сасвим јасно када ће се долити она пословична последња кап, или која ће то кап бити. (58-59)
Хавелови увиди о моћи живљења у истини јасно су показани у Источној Европи и Совјетском Савезу осамдесетих и раних деведесетих година прошлог века. Када су људи у тим земљама одлучили да престану да живе у лажи и да се уместо тога боре за истину, ослободили су силу која је срушила наизглед необориве режиме. Живот у истини први пут је неочекивано и спектакуларно тријумфовао 1980. године стварањем независног синдиката Солидарност у Пољској (у ком је, како се процењује, било 10 милиона чланова пре него што је распуштен по основу војног закона 1981); након тога, то што су совјетске сателитске државе током читаве деценије наставиле да живе у истини довело је до брзог колапса свих тамошњих комунистичких режима 1989. године. (Заиста, комунистичка чешка влада пала је за само десет дана.) Исто тако, било је потребно само неколико година да се Совјетски Савез распадне након што је председник Михаил Горбачов својом политиком гласности („отворености“) и перестројке („реструктурирања“) одшркинуо врата истини.
Важно је да су Хавелова размишљања о моћи „живљења у истини“ данас применљива једнако као и пре 40 година када је први пут писао о њима. За људе на Западу који данас живе под репресивним „политички коректним“ режимима, који их терају да се повинују левичарској догми, „живот у истини“ могао би да буде трачак наде. Док је тиранија данас више културна него државна (премда се чини да се ово мења), а њени спроводиоци обично су Холивуд, велики бизнис, академска заједница, велике технолошке компаније и медији, слобода људи да мисле, говоре и практикују своју религију под веома је великим нападом баш као у некадашњем комунистичком блоку, и постоје стварне казне за оне који одбију да се приклоне тиранији (губитак посла, заобилажење унапређења, „отказивање“ итд.) Стога, живот у истини и данас може бити веома добра стратегија. То значи да људи на Западу који живе под репресивним режимима могу да се залажу за истину без обзира на последице. Како би ово могло да изгледа у данашњем свету? Храбро се залагати за живот, породицу, слободу вероисповести и јудео-хришћански поглед на свет. Гласно рећи да су политичка коректност и политика идентитета засноване на лажима. Говорити истину, а то је да ЛГБТ агенда уништава животе. И потом живети те истине у стварном свету. Премда ће се доминантне културне институције оштро и брзо обрушити на људе због тога што су показали да је цар заиста го, и биће потребне многе жртве, „живот у истини“ би можда данас могао да сруши тиранске левичарске режиме, баш као и пре тридесет година. Ако успемо да победимо апатију и резигнираност, и ако имамо наду коју је имао Хавел, слобода ће можда поново победити.