Прво је с цензуром почео Big Tech (велике технолошке компаније – прим. прев.), забрањујући конзервативним идејама и људима да користе њихове платформе. Сада је Big Publishing (тј. Big Pub или Биг Паб, у значењу велико издаваштво, велике издавачке куће) кренуло истим стопама након што је ова индустрија пригрлила идеологију освешћености (wokeness). Прва салва коју је Биг Паб испалио у кампањи цензуре догодила се још у јануару када је издавач Simon & Schuster отказао уговор за објављивање књиге америчког сенатора Џоша Холија Тиранија великих технолошких компанија због његове улоге у борби за интегритет гласања на америчким изборима. Затим је у марту издавач Random House одлучио да престане да објављује шест књига вољеног дечјег аутора др. Сојса – заговорника далтонизма и расне једнакости – због наводног расизма који је одједном „откривен” у његовим књигама, иако га ту нису видели деценијама до тада. Сада је Random House поново у акцији, и отказује уговор о објављивању књиге Творци историје, која говори о познатим историчарима у последњих 2.500 година, јер њен аутор Ричард Коен није обрадио довољно црних историчара на страницама књиге —упркос чињеници да је Коен у тој истој књизи написао додатних 18.000 речи о црним историчарима на изричит захтев издавачке куће Random House.
Када аутор напише књигу, требало би да буде слободан да у њу укључи – или искључи – било који податак. У сваком друштву које се сматра слободним, ово би требало да буде привилегија свих аутора; посебно оних који су стручњаци у својим областима, јер морају да користе своју професионалну процену приликом избора материјала који ће употребити или не. Ако људи осете да је аутор погрешно уврстио или изузео информације у некој књизи, могу или да је не купе (и да кажу другима да је не купују), или да сами напишу другу књигу која садржи те наводно тачне податке.
Међутим, ако приморавате аутора да укључи или изузме информације противно сопственом расуђивању, то значи да примењујете отворену цензуру и/или принудни говор: што су две ствари које не би требало да постоје у слободним друштвима Запада. Ово је посебно запањујуће када је историчар приморан да модификује свој текст против свог научног расуђивања како би смирио богове политичке коректности и политике идентитета.
У случају Твораца историје, издавач Random House потписао је уговор с Коеном да напише књигу у којој ће говорити о оним историчарима у последњих 2.500 година за које верује да су највише утицали на свет. Требало је да Коен, као историчар, помоћу своје стручне оцене одреди кога да укључи, а кога не; требало је да оцени кандидате о којима ће писати или о којима неће писати на основу свог професионалног мишљења о утицају које су те личности заиста имале на историју, а не да их бира на основу расе, пола, етничке припадности или других непроменљивих карактеристика. Иако се сви можда на крају не слажу с његовим избором особа о којима је изабрао да пише, он је написао књигу у складу са својим најбољим могућностима. Оваква цензура иде против слобода које на Западу највише вреднујемо – да га издавач прво примора да пређе преко свог професионалног мишљења заснованог на политичкој коректности и дода још текста о црнцима историчарима, а затим да му књигу сасвим откаже када утврди да она још увек није довољно политички коректна.
Паралела с државном цензуром и присилним говором у старом Злом царству Совјетског Савеза превише је јасна.
Време је да се Американци и сви људи који живе у наводно слободним друштвима храбро супротставе левичарским олигархима у технолошкој, издавачкој и свакој другој индустрији који учествују у цензури и присилном говору како би приморали људе да се прилагоде њиховим „освешћеним” идејама. Ако убрзо не предузмемо нешто, можда ћемо се једног дана пробудити и питати се зашто се наша судбина не разликује од судбине Винстона Смита у Орвеловом роману 1984.