На претпремијери били су присутни најугледнији функционери тадашње Републике Италије: Сандро Пертини (председник), Ђулио Андреоти (премијер), Пјетро Инграо (председавајући сената). После пројекције, видно задовољан филмом, Андреоти је изјавио да филм представља опис времена у коме нису само Италијани, да је наглашена везаност сваког музичара за свој инструмент заправо најупечатљивија морална црта филма. Комуниста Инграо је подвукао црту обнове који филм нарочито наглашава, јер је управо 1978. била година бројних трауматичних политичких преображаја, који су кулминирали страшним убиством Алда Мора, злочином Црвених бригада после уласка комуниста у либералну владу.
Фелини је свакако анализирао последице покрета из 1968, будући да је тај период са десетогодишње дистанце у појединим ситуацијама деловао декабристички. Нека буде да је за нас који нисмо везани за политичку сцену Италије филм описао време побуна, демонстрација и прображаја „варљиве 1968”. Да будем конкретнији, Фелини је један од ретких синеаста тог периода који је покрет из 1968. дефинисао као анархистички и штетан по друштво.
Италија је у том тренутку, десет година после, била захваћена таласом побуна, штрајкова и демонстрација. Фелини је ситуацију у Италији видео као одраз неостварености младе интелигенције, која арогантном и насилничком акцијом у филму у време паузе исказује своје незадовољство, девастирајући све око себе; за то време старији музичари, као реакција на бунт младих, понашају се још бурније, вандалски.
Умногоме Фелини пројектује Лаканову критику тог бурног времена, представљајући однос између мучитеља и потчињеног у игри доминације у димензији спонтаности и слободе. Појам „дијалектика перверзног” се прихвата конкретно, као образац по коме догађај редефинисања околности постаје драма понављања, у којој подређени траже новог господара, бирајући одговарајући сценарио за себе и свог мучитеља.
„Лакан је био веома киван на студенте, уместо што од ауторитета захтевају подршку и испуњење жеља, студенти треба да се баце на посао, иначе им не преостаје ништа друго него да се препусте чарима живота.” (Срђан Дамњановић, Дијалектика перверзног и филозофски театрум мунди 68, између Лакана и Канта).
Док гледате “Пробу оркестра” осећате да је Фелини, издвајајући младе чланове оркестра, желео да прикаже бескомпромисне бунтовнике, који нису радикални до краја. Овде се у потпуности поклапа са Лакановим мишљењем да студенти, подижући побуне траже новог господара док превиђају оно суштинско – да је господар настао из њихове побуне и на њихов захтев. Читајте и промишљајте и у контексту последица Петооктобарског преврата код нас.
Тежња за револуцијом има само једну замисливу ствар (према Лакану), а то је дискурс господара.
Верујем да Фелини није имао амбиција да овим филмом политички делује, већ да тежи да опише све аспекте и актере друштвених промена.
Оркестар види као целокупно човечанство, а кроз интервјуе које ликови дају телевизијској екипи представљајући своје инструменте, Фелини анализира фрустрирано друштво и емоције својствене уметницима: занесеност, самољубље, ћудљивост, осећај треме и несигурности, страх.
Диригент је процењивао спремност сваког музичара, он виче и вређа уметнике. Он у бесу закључује да се свет интерпретатора музике променио због тога што чланови оркестра не поштују диригенте.
Побуна музичара букнула је у капели у којој почивају четворица папа, сакрални простор у тренутку побуне добија сасвим очекиван изглед и форму. Потом кугла која руши зид и окончава демонстрацију необузданог анархизма, као симбол новог почетка у сфери лакановског и фелинијевског дискурса.