Обраћајући се 76. седници Генералне скупштине УН 21. септембра 2021. године, првог дана генералне дебате на високом нивоу, генерални секретар Антонио Гутерес је страствено говорио о несигурном стању у ком се свет налази. „Овде сам да огласим збона за узбуну. Свет се мора пробудити. Налазимо се на ивици понора – и крећемо се у погрешном смеру. Наш свет никада није био угроженији, нити подељенији. Суочавамо се с највећом каскадом криза у нашем животу.”
Ове кризе укључују, наставио је он, политичке преокрете, неповерење и дезинформације, напад на људска права и науку, сиромаштво, ковид-19 и климатске промене. Он је такође говорио и о потреби премошћавања шест „великих подела“, а то су подела на земље које живе и које не живе у миру, климатска подела, подела на богате и сиромашне, подела по основу пола, дигитална подела и генерацијска подела. Указујући на широко распрострањен губитак вере „у вредности које су више од 75 година покретале рад Уједињених нација,” генерални секретар је изјавио да „као никада до сада, суштинске вредности су на нишану”.
Нажалост, генерални секретар није успео да помене оно што су оснивачи УН признали као основну, суштинску вредност. Сва права наведена у Универзалној декларацији о људским правима јесу индивидуална права, с једним изузетком – а то су права која припадају ћелији, јединој именованој, која претходи држави и која има право на њену заштиту: „Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва.”
Значење је непогрешиво, тврди адвокат за људска права и судија Манфред Новак: израз „природна и основна ћелија друштва” имао је за циљ „да нагласи да, упркос различитим традицијама и друштвеним структурама, породица, као најмања ћелија, представља стуб свих друштава”, док је израз „право на заштиту државе и друштва” требало да значи да „породицу треба заштитити као камен темељац читавог друштвеног поретка.”
Професор Ричард Вилкинс додао је да „као што се може видети у прецизном и отменом вокабулару Универзалне декларације“, реч „природна потврђује да опстанак друштва зависи од позитивних исхода проистеклих из природног сједињења мушкарца и жене”, чиме породица постаје „колевка – не само људских права – већ и самог друштва и цивилизације.”
Није ни чудо што је амбасадор Мајкл Новак могао да изјави да је „улога оца и мајке, и деце у односу на њих, апсолутно критично средиште друштвене снаге”, а затим додао и да су „кроз историју нације успеле да преживе мноштво катастрофа – инвазије, глад, земљотресе, епидемије, депресије – али никада нису успеле да преживе распад породице.”
Његово упозорење подсећа на оно што смо ми, који смо годинама путовали са амбасадорком Елен Соербри, чули док смо седели у канцеларији председника једне централноамеричке републике. До гуше у корупцији, криминалу, дроги, трговини људима и низу других исцрпљујућих изазова, његова земља би се веома брзо могла сматрати пропалом државом. Откуд такви нерешиви проблеми? Сви су настали, објаснио је он, услед пропасти породице.
Наша тренутна светска криза коју је поменуо генерални секретар јесте криза те централноамеричке републике – глобална пропаст породице. Додатни проблем представља чињеница да је породица заиста „на нишану” непријатеља – укључујући, иронично, и неке особе који седе управо у Уједињеним нацијама! Наравно, то није Гутересово дело; он је дошао на ту позицију дуго након што су моћне и издашно финансиране НВО које делују у Уједињеним нацијама почеле да се супротстављају првобитној визији и вредностима УН, како је то описала Габриеле Куби:
У року од неколико деценија, УН су постале институција која ће своју моћ и ресурсе користити с циљем да промени слику о човечанству изнету у Универзалној декларацији о људским правима и да замени универзалне моралне вредности релативистичким постмодерним „вредностима” као темељем културе… . Данас се УН и њене моћне подорганизације боре за уништавање мушког и женског сексуалног идентитета [и] укидање брака и породице.
Може ли бити пука случајност да се највећи светски напад на породицу дешава управо у време када доживљавамо оно што генерални секретар назива „највећом каскадом криза у нашим животима” која нас доводи „на ивицу понора”?
Пре мање од две деценије, на 10. годишњици Међународне године породице, Генерална скупштина је чула говор америчког представника Вејда Хорна који је изјавио: „Највећа обавеза државе … јесте да поштује, брани и штити породицу као институцију.” Заборавити ту обавезу могло би бити исто толико опасно за нас као што је заборав био опасан и за старе Израиљце који су ушли у Обећану земљу. „И чувај се да не заборавиш Господа Бога својега бацивши у немар заповијести његове“, упозорио је Мојсије, јер „ако ли заборавиш Господа Бога својега…, свједочим вам данас да ћете зацијело пропасти.” (5 Мој. 8:11, 19)
Радјард Киплинг је написао: „Господе Боже над војскама, буди са нама још, да не заборавимо – да не заборавимо!” Ове бесмртне речи позивају нас да се сетимо да је породица, као што је Вејд Хорн такође рекао Генералној скупштини, „темељ друштвеног поретка, темељ нација и бастион цивилизације” – и ми сада морамо деловати како бисмо је заштитили и ојачали.