УПОЗОРЕЊЕ: Овај чланак говори о изузетно узнемирујућој теми: до које мере школе излажу малу децу неприкладном, па чак и порнографском материјалу у школским библиотекама. Приликом представљања овог материјала читаоцима, користимо стварне описе различитих сексуалних чинова и фантазија које су употребили аутори поменутих књига јер је важно да се у стварном свету схвати изопаченост која се намеће деци у школи. Извињавамо се сваком читаоцу који буде увређен овом темом. Ми смо увређени што уопште морамо да пишемо о томе. – Уредници
Време је за онај најстрашнији тренутак којег се сви сећамо из школских дана: НЕНАЈАВЉЕНИ КОНТРОЛНИ.
Ево питања: Шта следећа два цитата имају заједничко?
Цитат А: „Живела једном четири мала зеца: сестрице Лула, Лепа, Белорепка и брат им Петар.“
Цитат Б: „Данас сам добио нови појас за strap-on. … Једва чекам да осетим твој ***ац у устима.”
Не брините се ако нисте успели да одговорите на питање. Нормалним људима одговор није очигледан. Али одговор је: обе реченице би ваш петак могао прочитати у књигама које је позајмио из школске библиотеке.
Први цитат је из вољених прича Беатрикс Потер о Зецу Петру.
Други је цитат из књиге Маје Кобабе под називом Џендер квир: Мемоари.
Оба дела имају више заједничког него што би човек помислио, јер су оба намењена младима и оба су живописно илустрована. У првом случају, илустрације нам приказују слатку породицу зечића који доживљавају маштовите авантуре. У другом случају, илустрације приказују шта је све аутор открио у вези с мастурбацијом и оралним сексом.
Но, књигама је и ово заједничко: левичари мисле да нема никаквих проблема што се обе књиге налазе у школској библиотеци у коју долази ваше дете. (Заправо, ово можда више није тачно. Неки левичари су покушали да откажу Зеца Петра јер су зечићи превише „средња класа“.)
Књига Маје Кобабе је више пута била у вестима. Још пре овога распламсала је сукобе између родитеља и просветних радника у појединим деловима САД-а. Али ове недеље је контроверза у вези с књигом достигла највећи значај, када је републикански гувернер Хенри Мекмастер из Јужне Каролине то поменуо у саопштењу за штампу.
Саопштење се односило на Мекмастеров захтев да државни надзорник за образовање истражи како су опсцени и порнографски материјали успели да дођу у библиотеке јавних школа широм те државе. Мемоари Маје Кобабе били су у средишту проблема: у Форт Милу, школском округу Јужне Каролине, родитељи су били приморани да траже да се књига уклони из школске библиотеке, иако, како се објашњава у Мекмастеровом саопштењу, „да је школско особље макар површно прегледало дело у овом конкретном случају, открило би да књига садржи сексуално експлицитне и порнографске приказе, који лако испуњавају па чак и премашују законску дефиницију развратности.”
У Јужној Каролини, закон о опсцености дефиницијом обухвата и „материјал који приказује или описује сексуално понашање на очигледно увредљив начин.” Чини се да књига Маје Кобабе сасвим одговара овој дефиницији јер је јасно (1) усмерена на младе људе и (2) јер је графички роман (у суштини стрип дугог формата) који илустрацијама, између осталог, описује ауторово искуство као тинејџера који мастурбира док вози, фантазирајући о томе како га неко орално задовољава.
Мекмастеров гнев и забринутост родитеља апсолутно су свима јасни и не треба их објашњавати; али, авај, ако то урадимо, били бисмо ускраћени за корисно објашњење једне појаве. Јер очигледно у нашем друштву има људи који су толико без мозга (или бар испраног мозга) да су згрожени не чињеницом да је оваква књига уопште стављена на располагање ученицима у школским библиотекама, већ чињеницом да се уклања из библиотеке!
Погледајте, на пример, спектакуларне будале на хејтерском блогу Новог покрета за грађанска права који су причу о томе да је Мекмастер наложио истрагу поводом књиге ставили у рубрику „Десни екстремизам“, а његов потез да се порнографија уклони из школа називају „нападом на LGBTQ ученике“.
Међутим, то нису само неки маргинални радикали. Слична контроверза избила је у Комонвелту Вирџиније, где је школски одбор једногласно изгласао да се сексуално експлицитни наслови уклоне с полица школских библиотека. Окружни представник школа је приметио да, што се њега тиче, те порнографске материјале намењене деци треба „бацити у ватру“. Што, наравно, за лудаке у мејнстрим медијима значи да је он прави нациста. Док без даха истиче да „спаљивање књига има мрачну историју повезану с цензуром и репресивним режимима, и да се често повезује с нацистичком Немачком“, овај новинар је изгледа пропустио да уочи – а да иронија буде већа, то се десило у разговору о књижевности – да хипербола има дугу историју повезану с јавним изражавањем и реториком. Такође, то што је неко забрањивао Хемингвеја јер је „не-Немац“ дијаметрално је супротно од тога што родитељи желе да скрену очи своје деце с књига које раздрагано расправљају о томе како се користи дилдо (и све то илуструју!).
Што се нас тиче, ми кажемо да Мекмастер ради оно што сваки разуман државник и родитељ треба да уради пред таквим апсурдом. Реакција левице у међувремену показује колико радикалне идеологије заиста могу да заслепе и заглупе људе. Закон о опсцености у Јужној Каролини на који се гувернер ослања, као и многи закони о опсцености у државама широм земље, позива на здрав разум. Нажалост, ми свакодневно видимо, као уосталом и сада у реакцији на ову контроверзу, да је здрав разум постао застрашујуће неуобичајен у неким областима.