Брод у Фелинијевом опусу заузима посебно место.
Море и брод на пучини за Фелинија су знак среће, мира, утисак најближи спокоју мајчине утробе, постељици која прихвата у себе све оне који су остварили стваралачку везу са режисером.
Овај филм представио је слику света двадесетог века, доба екстрема у настајању (како га је назвао Ерик Хобзбаум), јер описује путовање на почетку великог глобалног сукоба који је проузроковао све будуће недаће. Штефан Цвајг у свом делу „Јучерашњи свет” описао је последњу епизоду „лепе епохе”, пред сам почетак Првог светског рата и реакцију европске јавности на вест о атентату у Сарајеву. На исти начин Фелини је описао свет у пропадању. Брод „Глориа Н” је пловећа гробница „слатког живота”.
Фелини је одсањао овај филм, сан је сместио у позоришно окружење, у студио, ништа није снимано у реалним условима, на мору. Брод је слика западноевропског друштва, где је приказана структура, од потпалубља до раскошних салона у којима се ручава и проводи време. Не знамо у ком правцу је кренуо брод, знамо веома детаљно ко су његови путници и због чега су се укрцали. Код Цвајга, реакција јавности на догађаје из Сарајева у почетку није указивала на то да ће доћи до рата; код Фелинија суморне сцене укрцавања наслућују заплет филма, као да путници улазе у сопствену гробницу.
Страх од промена и прекретнице, непријатност због ускраћених повластица племства и буржуја, Фелини је показао веома упечатљиво, најпре нарушавањем мира уласком галеба у салон током свечаног ручка, негодовањем због одлуке капетана да прихвати српске избеглице који из Босне и Херцеговине беже због страха од одмазде после атентата у Сарајеву; трагикомичним ширењем смрада који потиче од носорога у потпалубљу.
Додао бих да је после филма „Град жена” Фелини имао на уму неколико филмских тема за обраду. Поред помињаних а никад остварених (Дантеов Пакао, Грчки митови, Фелини Њујорк, минијатурне приче засноване на крими заплету), једна од тема био је атентат у Сарајеву, што ће остати само предложак за овај филм. Утисак о Америци, у којој је кратко боравио на позив Де Лаурентиса, подстакао је Фелинија да се што пре врати у свој филмски град и да у свом матичном окружењу направи филм о апокалипси модерног времена.
Фелини је сценарио за овај филм написао у две руке, са Тонином Гвером. Књига снимања и сценарио били су веома штури, без јасне визије и циља. Зато је Фелини дозволио да се мисао развија током снимања филма, као у многим другим случајевима.
„Одлучио сам да кажем да званично, дефинитивно, написмено одустајем од намере да себе сматрам свемоћним када снимам филм. Што сам више сигуран да управљам бродом, то више брод иде куда хоће. После прве две недеље снимања нисам више ја управљао филмом, већ је филм управљао мноме. Ништа ново, десило се и Ђепету. Још увек је стварао свог другог лутка када га је Пинокио ишутирао”.
Догађаје на броду испричао је новинар Орландо, једини преживели. Он се после потапања брода спасава, гле ироније, заједно са носорогом који је овде симбол живота, како због млека којим се Орландо храни да би преживео и стекао снагу за веслање, тако и као симбол, животиње која на својим плећима носи земљину плочу. Фелинија су догађаји из 1914. инспирисали да укаже на значај преображаја познатог нам света, на буре барута или на ходање по ивици понора, како ће рећи надвојвода у филму.
Срби су уведени у филм са идејом да се покаже мизерни однос умирућег друштва које није способно да прихвати оне који су другачији. Сам подухват напада на брод симболизује трајну промену, која је проузроковала корениту промену културе двадесетог века.
Орландово веслање са носорогом није ништа друго него симболична представа наде човека из периода после рата да је спасење могуће, ако сачувамо Онога на коме почива свет.